Mit o Nemrima

U neposednoj blizini Urugvaja se nalazi Crkvište i odmah pored njega tzv džidovsko groblje za koje su u narodu vezane odredjene veoma zanimljive priče. Na osnovu njegovog imena može se zaključiti da su nekad na njemu sahranjivani Jevreji tj (d)Židovi ali etimološko poreklo naziva nije takvo. Po pričama koje možete da čujete od starijih golupčana, tu su nekad pronađene kosti ljudi koji su bili džinovskog rasta, od 2,5 metra pa i veći od toga, tako da je pravi i nešto stariji naziv bio džinovsko groblje. Naravno niko nikad nije video te kosti ali se priča i dalje vrti i predstavlja još jednu (veoma!) važnu razliku izmedju nas i gradištanaca. Golupčani i ne znaju da je to u stvari ostatak jednog veoma starog mita o Nemrima.

U davnoj prošlosti, u vremenu koje se obično označava kao zlatno doba, pre početka istorije, nije postojala smrt, odnosno ljudi su bili dugovečni. U tom vremenu su živeli Nemri, međutim oni nisu shvatani da žive u naponu snage već kao prestareli i radno nesposobni ljudi, svojom egzistencijom su više podsećali na blizinu smrti nego na sam život. Pa i njihova sama etimologija upućuje na to - ne-mri-eti što je negacija glagola mreti. Njihovo postojanje je dokazivano određenim materijalnim tragovima kao što su stara groblja, tragovi razorenih zidina, utvrđenja ili građevina koje je narod koristio kao pouzdan oslonac za mit, pošto pravo značenje tih ostataka je zaboravljeno u vremenu. Takođe su shvatani kao gorostasi, rastom su podsećali na divove i njihovo postojanje u narodnom verovanju je zabeleženo od Istočne Srbije do Bosne i Like. Kako nisu umirali a svojim radom nisu doprinosili zajednici oni su shvatani kao veliki teret pa je postojalo shvatanje da je nužno izvršiti milosrdni čin ubistva - lapot. U skoro pa dominantnom shvatanju u našoj nauci, sve do nedavno, se lapot shvatao kao stvaran ritual koji se praktikovao u našem narodu, ali on je u stvari samo odbljesak ovog znatno starijeg mita. To poreklo ubijanja starih se vezuje baš za vreme tih besmrtnih ljudi jer je njihova dugovečnost obesmišljavala dostojanstvo ljudskog života kako Nemrima, tako i njhovoj zajednici. Zato je uveden obred ubijanja starih kako bi oni bili oslobođeni te kletve neumiranja. Kad god se sretne negde mit o ritualnom ubijanju starih se uvek predanje vezuje za vreme kada nije bilo smrti, pa kad je smrt počela ponovo da uzima svoje onda je taj obred i ukinut. Odnosno smešten je redovno u mitsko vreme, vreme pre samog vremena.

Dakle, Nemri su mitski, neumirući ljudi koji su svojom dugovekošću prekoračili granice ljudskog postojanja, njihovo bivstvovanje je smešteno u daleku prošlost u takozvano zlatno doba koje simbolizuje ljudsku sreću, dugovečnost i besmrtnost.

Ovaj mit ima negativnu konotaciju jer za stare Slovene smrt nije predstavljala konačni kraj života pošto bi pokojnici postali preci nakon izvršenih određenih samrtnih i posmrtnih rituala. Onda bi pokojnici (sada već preci) nastavili u svom duhovnom obliku da učestvuju u zajednici, pre svega kao duhovni zaštitnici iste. Zato je besmrtnost imala značenje kazne, jer su prkosili večnošću koja je obećana na onom, duhovnom svetu. Zato je sve što je životno nepromenjeno demonizovano. Primer ovoga se vidi u narodnom shvatanju zimzelenog drveća, gde četinari simbolizuju 'zaustavljeno' zelenilo a to prkosi prirodnim fazama životnih promena pa odatle verovanje da četinare ne valja saditi pored kuće da domaćinstvo ne bi opustelo.

Nemri sa svojom dugovečnošću predstavljaju negaciju smrti a to se praktično izjednačava sa negacijom života što ih pre svega svrstava u domen demonskih bića jer oni niti umiru niti žive. Takva demonska bića su poznata skoro svim Slovenima kao Nežiti, gde ta reč kod Rusa označava težak život, kod Čeha prišt a kod Poljaka kijavicu. Kod Srba se verovalo da taj zloduh ulazi u čovekovo telo i muči ga tako što ga drži u stanju ni živog ni mrtvog. Ali sam mit o Nemrima nije svojstven samo Slovenima, ima ga i u Egiptu, u Indiji i kod starih Grka gde opet (kod svih) srećemo pojam zlatnog doba koje je obično shvatano kao vreme odsustva smrti pa odatle i shvatanje o besmrtnosti prvih ljudi. Kod Grka period zlatnog doba je vezivan za vladavinu Kronosa i život tad je shvatan nešto poput rajskog vrta u kome ljudi nisu starili.

Da se vratimo sad na ono groblje kod nas u zavičaju. Ono je srednjovekovno i to se može jasno videti po velikim isklesanim kamenim krstovima kao i iz toga što se nalazi u neposrednoj blizini tvrđave koja je bila u srednjem veku veoma važno utvrđenje sa stalnom vojskom. Da se golubački mit ne oslanja na sredni vek su se pobrinuli određeni arheološki pronalasci na tom istom lokalitetu koji upućuju na to da je taj prostor korišćen i ranije. Konkretno pronađena je figura konjanika na konju gde je konju otkinuta glava, takve figure su ostavljene prilikom sahranjivanja kod Kelta. Iako je džidovsko groblje od izuzetnog značaja za Golubac ali i za našu državu kao važno arheološko nalazište ono leži zaboravljeno i na izvolte arheolozima amaterima. Zato i ima toliko otkopanih grobova kao što može da se vidi na slikama. Jednu malu grupicu smo videli letos kako otkopava nešto u podnožju brda, verovatno su tragali za ostacima crkve koja se tu negde nalazila i po kojoj je ceo taj kraj dobio naziv Crkvište.

Broj jedan!

Dođuškasmo se do prvog posta nakon godina pričanja o ovome. U zadnjih mesec dana se intezivirala priča oko pokretanja ovog bloga i konačno se sve ovo pokrenulo. O temama o kojima će moći da se pročita nešto na ovom blogu, o razlogu zašto naš zavičaj zovemo Urugvaj, kako smo zaradili nadimke i još mnogo tome vezanom za nas i naš zavičaj će se pisati. Ovaj prvi post je o istoriji Golubačke tvrđave koja predstavlja prvu i osnovnu razliku između nas i gradištanaca. Pošto znam da sva deca vole da uče istoriju ovo će biti poslastica za mozgove mladih naraštaja

Prvo pominjanje Golupca je bilo 1335 i to povodom rata koji se vodio u Mačvi izmedju Ugara i Srba, nakon završetka sukoba potpisano je primirje i na osnovu sačuvanog dokumenta, vidimo da je Golubac ostao u Ugarskim rukama. Kad je tvrđava tačno sagrađena ne znamo niti ko ju je napravio, ali možemo zaključiti da Ugari najverovatnije stoje iza toga. Kasnije dolazi do ratova 1338 pa 1344/45 i utvrđenje je opet  ostajalo u ugarskim rukama. Zna se sa sigurnošću da je tvrđava do smrti cara Dušana bila ugarska, dok je zaleđe bilo u srpskim. Nakon toga ide miran period do negde izmedju 1382 i 1389 kada je knez Lazar pokušavao da osvoji Golubac ali bezuspešno. Tu sad nailazimo na jednu malu misteriju: nakon Kosovske bitke će Golubac da padne Turcima u ruke ali teško je poverovati da je on bio do tad srpska tvrdjava jer je neposredno nakon boja 1389 ugarski kralj Žigmund pokrenuo svoju vojsku na Srbiju da povrati neke teritorije a medju njima nema spomena Golupca koji je tad bio od prvorazrednog strateškog značaja. Dakle, Žigmund je kontrolisao tvrđavu jer je teško poverovati da je podigao pola Mađarske a da ne pokuša da zauzme Golubac. Turci su tvrđavu zauzeli negde u periodu 1390-92 dakle, Srbi pre Turaka nikad nisu ni držali Golubac jer je tvrđava iz Ugarskog prešla u turski posed! (ne postoji neki sačuvan ugarski ili turski spis koji govori o turskom osvajanju tvrđave, ali takodje nema nikakvih dokaza da je u tom periodu bio srpski). Golubac konačno prelazi u srpske ruke negde oko 1410, možda malo ranije (odmah nakon bitke kod Angore 1402)

Golubac se do 1427. retko pojavljuje po spisima, ali od te godine postaje mesto veoma važnih sukoba. Prema ranijem dogovoru koji je sklopio sa Ugarima, despota Stefana je trebalo da nasledi Đurađ Branković, a on je morao Ugarima da vrati Mačvu, Beograd i Golubac kako bi ga ovi priznali za srpskog vladara. Međutim tad je došlo do malog problema u vezi sa predajom dela teritorije Ugarima. Golubac je bio u rukama golubačkog vojvode Jeremije koji je grad dobio u zalog za 12.000 dukata koje je pozajmio despotu Stefanu. Kako kralj Žigmund nije priznavao taj dokument (nije hteo da plati nešto što mu po drugom osnovu pripada) tako je i pokrenuo vojsku da silom osvoji tvrđavu.  Jeremija se onda okrene Turcima kojima je bio spreman da preda tvrđavu (verovatno uz neku nadoknadu). Kako su sad Turci držali tvrđavu kralj Žigmund okupi veliku vojsku koju je stacionirao sa druge obale Dunava u današnjoj Rumuniji i za potrebe opsade izgradi malu tvrdjavu Laslovar, čiji se ostaci i dan danas mogu videti.

 Krajem aprila 1428 je počeo napad na Golubac i po nekim procena Žigmund je raspolagao sa vojskom od oko 30.000 ljudi koje je brodovima prebacivao iz Laslovara na drugu stranu ali se taj pohod završio velikom katastrofom hrišćanske vojske. Turcima je pristigla vojska u pomoć koja je ne samo bila brojnija od Žigmundovih trupa nego i uspela je da ih iznenadi.
 

 Sledećih 15ak godina je mirno pa se onda opet ratovalo u našem kraju. U ratovanju tokom 1439 pa do 1443 Turci su poraženi od Janka Hunjadija i Đurđa Brankovića pa je kao zahtev istaknuto i predaja tvrđave, posle nešto natezanja konačno 1443 Turci izlaze iz tvrđave ali ne zadugo. Nakon pada Carigrada 1453 sledeća je bila na redu despotovina Srbija, počev od 1455 kreću Turski pohodi, da bi Golubac konačno pao u ruke Turaka nešto pre 24 avgusta 1458 (tog 24.8. je vest stigla do Ugarske) i ostaće tako sledećih 350 godina.

 Postoje još neka, kasnija, pominjanja Golupca (1481, 1503 i 1519) ali kako tvrđava nije menjala vlasnika nema potrebe da se sad razglaba i o tome. Kako se granica Osmanskog carstva pomerala na sever tako je i Golubac izgubio značaj, nakon nekih stotinak godina kada se granica vratila na Dunav tvrđava više nije imala isti značaj kao pre jer se promenio način ratovanja pa nekih sukoba vrednih pažnje i nije bilo. Verovatno je to i glavni razlog zašto je tvrđava danas relativno dobro očuvana.