U neposednoj blizini Urugvaja se nalazi Crkvište i odmah pored njega tzv
džidovsko groblje za koje su u narodu vezane odredjene veoma zanimljive
priče. Na osnovu njegovog imena može se zaključiti da su nekad na njemu
sahranjivani Jevreji tj (d)Židovi ali etimološko poreklo naziva nije
takvo. Po pričama koje možete da čujete od starijih golupčana, tu su
nekad pronađene kosti ljudi koji su bili džinovskog rasta, od 2,5 metra
pa i veći od toga, tako da je pravi i nešto stariji naziv bio džinovsko
groblje. Naravno niko nikad nije video te kosti ali se priča i dalje
vrti i predstavlja još jednu (veoma!) važnu razliku izmedju nas i gradištanaca. Golupčani i ne znaju da je to u stvari ostatak jednog veoma starog
mita o Nemrima.
U davnoj prošlosti, u vremenu koje se obično označava kao zlatno doba, pre početka istorije, nije postojala smrt, odnosno ljudi su bili dugovečni. U tom vremenu su živeli Nemri, međutim oni nisu shvatani da žive u naponu snage već kao prestareli i radno nesposobni ljudi, svojom egzistencijom su više podsećali na blizinu smrti nego na sam život. Pa i njihova sama etimologija upućuje na to - ne-mri-eti što je negacija glagola mreti. Njihovo postojanje je dokazivano određenim materijalnim tragovima kao što su stara groblja, tragovi razorenih zidina, utvrđenja ili građevina koje je narod koristio kao pouzdan oslonac za mit, pošto pravo značenje tih ostataka je zaboravljeno u vremenu. Takođe su shvatani kao gorostasi, rastom su podsećali na divove i njihovo postojanje u narodnom verovanju je zabeleženo od Istočne Srbije do Bosne i Like. Kako nisu umirali a svojim radom nisu doprinosili zajednici oni su shvatani kao veliki teret pa je postojalo shvatanje da je nužno izvršiti milosrdni čin ubistva - lapot. U skoro pa dominantnom shvatanju u našoj nauci, sve do nedavno, se lapot shvatao kao stvaran ritual koji se praktikovao u našem narodu, ali on je u stvari samo odbljesak ovog znatno starijeg mita. To poreklo ubijanja starih se vezuje baš za vreme tih besmrtnih ljudi jer je njihova dugovečnost obesmišljavala dostojanstvo ljudskog života kako Nemrima, tako i njhovoj zajednici. Zato je uveden obred ubijanja starih kako bi oni bili oslobođeni te kletve neumiranja. Kad god se sretne negde mit o ritualnom ubijanju starih se uvek predanje vezuje za vreme kada nije bilo smrti, pa kad je smrt počela ponovo da uzima svoje onda je taj obred i ukinut. Odnosno smešten je redovno u mitsko vreme, vreme pre samog vremena.
Dakle, Nemri su mitski, neumirući ljudi koji su svojom dugovekošću prekoračili granice ljudskog postojanja, njihovo bivstvovanje je smešteno u daleku prošlost u takozvano zlatno doba koje simbolizuje ljudsku sreću, dugovečnost i besmrtnost.
Ovaj mit ima negativnu konotaciju jer za stare Slovene smrt nije predstavljala konačni kraj života pošto bi pokojnici postali preci nakon izvršenih određenih samrtnih i posmrtnih rituala. Onda bi pokojnici (sada već preci) nastavili u svom duhovnom obliku da učestvuju u zajednici, pre svega kao duhovni zaštitnici iste. Zato je besmrtnost imala značenje kazne, jer su prkosili večnošću koja je obećana na onom, duhovnom svetu. Zato je sve što je životno nepromenjeno demonizovano. Primer ovoga se vidi u narodnom shvatanju zimzelenog drveća, gde četinari simbolizuju 'zaustavljeno' zelenilo a to prkosi prirodnim fazama životnih promena pa odatle verovanje da četinare ne valja saditi pored kuće da domaćinstvo ne bi opustelo.
Nemri sa svojom dugovečnošću predstavljaju negaciju smrti a to se praktično izjednačava sa negacijom života što ih pre svega svrstava u domen demonskih bića jer oni niti umiru niti žive. Takva demonska bića su poznata skoro svim Slovenima kao Nežiti, gde ta reč kod Rusa označava težak život, kod Čeha prišt a kod Poljaka kijavicu. Kod Srba se verovalo da taj zloduh ulazi u čovekovo telo i muči ga tako što ga drži u stanju ni živog ni mrtvog. Ali sam mit o Nemrima nije svojstven samo Slovenima, ima ga i u Egiptu, u Indiji i kod starih Grka gde opet (kod svih) srećemo pojam zlatnog doba koje je obično shvatano kao vreme odsustva smrti pa odatle i shvatanje o besmrtnosti prvih ljudi. Kod Grka period zlatnog doba je vezivan za vladavinu Kronosa i život tad je shvatan nešto poput rajskog vrta u kome ljudi nisu starili.
Da se vratimo sad na ono groblje kod nas u zavičaju. Ono je srednjovekovno i to se može jasno videti po velikim isklesanim kamenim krstovima kao i iz toga što se nalazi u neposrednoj blizini tvrđave koja je bila u srednjem veku veoma važno utvrđenje sa stalnom vojskom. Da se golubački mit ne oslanja na sredni vek su se pobrinuli određeni arheološki pronalasci na tom istom lokalitetu koji upućuju na to da je taj prostor korišćen i ranije. Konkretno pronađena je figura konjanika na konju gde je konju otkinuta glava, takve figure su ostavljene prilikom sahranjivanja kod Kelta. Iako je džidovsko groblje od izuzetnog značaja za Golubac ali i za našu državu kao važno arheološko nalazište ono leži zaboravljeno i na izvolte arheolozima amaterima. Zato i ima toliko otkopanih grobova kao što može da se vidi na slikama. Jednu malu grupicu smo videli letos kako otkopava nešto u podnožju brda, verovatno su tragali za ostacima crkve koja se tu negde nalazila i po kojoj je ceo taj kraj dobio naziv Crkvište.
U davnoj prošlosti, u vremenu koje se obično označava kao zlatno doba, pre početka istorije, nije postojala smrt, odnosno ljudi su bili dugovečni. U tom vremenu su živeli Nemri, međutim oni nisu shvatani da žive u naponu snage već kao prestareli i radno nesposobni ljudi, svojom egzistencijom su više podsećali na blizinu smrti nego na sam život. Pa i njihova sama etimologija upućuje na to - ne-mri-eti što je negacija glagola mreti. Njihovo postojanje je dokazivano određenim materijalnim tragovima kao što su stara groblja, tragovi razorenih zidina, utvrđenja ili građevina koje je narod koristio kao pouzdan oslonac za mit, pošto pravo značenje tih ostataka je zaboravljeno u vremenu. Takođe su shvatani kao gorostasi, rastom su podsećali na divove i njihovo postojanje u narodnom verovanju je zabeleženo od Istočne Srbije do Bosne i Like. Kako nisu umirali a svojim radom nisu doprinosili zajednici oni su shvatani kao veliki teret pa je postojalo shvatanje da je nužno izvršiti milosrdni čin ubistva - lapot. U skoro pa dominantnom shvatanju u našoj nauci, sve do nedavno, se lapot shvatao kao stvaran ritual koji se praktikovao u našem narodu, ali on je u stvari samo odbljesak ovog znatno starijeg mita. To poreklo ubijanja starih se vezuje baš za vreme tih besmrtnih ljudi jer je njihova dugovečnost obesmišljavala dostojanstvo ljudskog života kako Nemrima, tako i njhovoj zajednici. Zato je uveden obred ubijanja starih kako bi oni bili oslobođeni te kletve neumiranja. Kad god se sretne negde mit o ritualnom ubijanju starih se uvek predanje vezuje za vreme kada nije bilo smrti, pa kad je smrt počela ponovo da uzima svoje onda je taj obred i ukinut. Odnosno smešten je redovno u mitsko vreme, vreme pre samog vremena.
Dakle, Nemri su mitski, neumirući ljudi koji su svojom dugovekošću prekoračili granice ljudskog postojanja, njihovo bivstvovanje je smešteno u daleku prošlost u takozvano zlatno doba koje simbolizuje ljudsku sreću, dugovečnost i besmrtnost.
Ovaj mit ima negativnu konotaciju jer za stare Slovene smrt nije predstavljala konačni kraj života pošto bi pokojnici postali preci nakon izvršenih određenih samrtnih i posmrtnih rituala. Onda bi pokojnici (sada već preci) nastavili u svom duhovnom obliku da učestvuju u zajednici, pre svega kao duhovni zaštitnici iste. Zato je besmrtnost imala značenje kazne, jer su prkosili večnošću koja je obećana na onom, duhovnom svetu. Zato je sve što je životno nepromenjeno demonizovano. Primer ovoga se vidi u narodnom shvatanju zimzelenog drveća, gde četinari simbolizuju 'zaustavljeno' zelenilo a to prkosi prirodnim fazama životnih promena pa odatle verovanje da četinare ne valja saditi pored kuće da domaćinstvo ne bi opustelo.
Nemri sa svojom dugovečnošću predstavljaju negaciju smrti a to se praktično izjednačava sa negacijom života što ih pre svega svrstava u domen demonskih bića jer oni niti umiru niti žive. Takva demonska bića su poznata skoro svim Slovenima kao Nežiti, gde ta reč kod Rusa označava težak život, kod Čeha prišt a kod Poljaka kijavicu. Kod Srba se verovalo da taj zloduh ulazi u čovekovo telo i muči ga tako što ga drži u stanju ni živog ni mrtvog. Ali sam mit o Nemrima nije svojstven samo Slovenima, ima ga i u Egiptu, u Indiji i kod starih Grka gde opet (kod svih) srećemo pojam zlatnog doba koje je obično shvatano kao vreme odsustva smrti pa odatle i shvatanje o besmrtnosti prvih ljudi. Kod Grka period zlatnog doba je vezivan za vladavinu Kronosa i život tad je shvatan nešto poput rajskog vrta u kome ljudi nisu starili.
Da se vratimo sad na ono groblje kod nas u zavičaju. Ono je srednjovekovno i to se može jasno videti po velikim isklesanim kamenim krstovima kao i iz toga što se nalazi u neposrednoj blizini tvrđave koja je bila u srednjem veku veoma važno utvrđenje sa stalnom vojskom. Da se golubački mit ne oslanja na sredni vek su se pobrinuli određeni arheološki pronalasci na tom istom lokalitetu koji upućuju na to da je taj prostor korišćen i ranije. Konkretno pronađena je figura konjanika na konju gde je konju otkinuta glava, takve figure su ostavljene prilikom sahranjivanja kod Kelta. Iako je džidovsko groblje od izuzetnog značaja za Golubac ali i za našu državu kao važno arheološko nalazište ono leži zaboravljeno i na izvolte arheolozima amaterima. Zato i ima toliko otkopanih grobova kao što može da se vidi na slikama. Jednu malu grupicu smo videli letos kako otkopava nešto u podnožju brda, verovatno su tragali za ostacima crkve koja se tu negde nalazila i po kojoj je ceo taj kraj dobio naziv Crkvište.
